Pre večerašnjeg pokušaja državnog udara u Turskoj, vojska je u ovoj državi, od završetka vladavine Republikanske narodne stranke 1950. godine, koju je utemeljio Mustafa Kemal Paša Ataturk, tri puta intervenisala u politici.

Prvi se put to dogodilo 1960. godine, vojnim udarom generala Kemala Gursela, kojim je srušena vlada prvog demokratski izabranog premijera Adnana Menderesa.

Menders je na parlamentarnim izborima 1950. godine pobedio Republikansku narodnu stranku, a nakon puča je osuđen na smrt vešanjem. Kasnije je rehabilisan.

Na pritisak vojske, 1961. godine donet je novi Ustav, koji je utemeljio Drugu republiku na tradiciji kemalizma.
Vojska se ponovno umešala u turske političke prilike 1971. godine.

Zbog velikih unutrašnjih nemira koji su potresali zemlju, vlada Sulejmana Demirela je bila prisiljena podneti ostavku, nakon što je vojska, pod vođstvom načelnika glavnog štaba, generala Memduha Tagmaca, uputila predsedniku Kevdetu Sunaju ultimatum za njegovu smenu.

U drugoj polovini sedamdesetih godina zemlja je bila suočena s jačanjem verskog ekstremizma. Organizacije kao Sivi vukovi, vojno krilo ultranacionalističke Stranke nacionalnog pokreta, učestvovale su u napadima na simpatizere levice, koji su takođe uzvraćali političkim atentatima. Smatra se da je tokom sedamdesetih godina ubijeno više od 5.000 ljudi.

Na čelu zemlje se promenilo nekoliko vlada, koje nisu uspevale da stabilizuju stanje, s obzirom da je izborni sistem razmernog predstavništva otežavao stvaranje parlamentarne većine bilo kojoj političkoj stranci. U novembru 1979. godine na čelo vlade ponovo je izabran Demirel iz konzervativne Stranke pravde, koji je zamenio Bulenta Ecevita iz Republikanske narodne stranke.

Vojni vrh još od sredine sedamdesetih godina nije verovao u održivost postojećeg političkog sistema pa su krajem decenije počela okupljanja i konsultacije najviših vojnih oficira o preduzimanju mera. U septembru 1979. godine načelnik glavnog štaba, general Kenan Evren, generalu Saltiku naredio je da sastavi izveštaj o stanju u zemlji, u kojem je Saltik preporučio rušenje vlade.

Evren se 1. januara 1980. godine obratio javnosti tražeći stvaranje koalicijske vlade i donošenje paketa protivterorističkih zakona od parlamenta. Oni su trebali da daju odrešene ruke snagama bezbednosti i doprineli stabilizaciji situacije u zemlji.

Evren je objavio i listu od 60 zahteva vojske, koje je Demirel prihvatio. Međutim, zbog različitog odnosa snaga u parlamentu, oni nisu prošli legislativu. U drugom izveštaju visokih oficira upućenom Evrenu u leto 1980. godine preporučivalo se izvođenje vojnog udara bez odlaganja.

Nakon manjih korekcija, plan rušenja Demirelove vlade je imenovan "kao "Operacija zastava". Na sastanku Evrena s četvoricom najviših oficira, 7. septembra je doneta odluka o rušenju vlade.

Vojni udar je počeo u jutarnjim satima 12. septembra 1980. godine, kada je vojska zauzela sve važne institucije u zemlji. U kratkom vremenskom vremenu nakon vojnog udara, oko pola miliona ljudi je bilo privedeno, od kojih je oko 230.000 bilo osuđeno.

Dosuđeno je i 50 smrtnih kazni. Deo uhapšenih je podvrgnut torturama, a određeni broj se i dalje smatra nestalima.
Među uhapšenima se nalazila i većina vodećih turskih političara, kao što su premijer Demirel, Bulent Ecevit i Nekmetin Erbakan. Dekretom vojne vlasti je Demirelu i Ecevitu zabranjena politička aktivnost, ali se oni krajem osamdesetih ponovo aktiviraju.

Nakon donošenja novog Ustava 1982. godine, vojni režim je raspisao i održavanje parlamentarnih izbora za 1983. godinu. Nakon njih je obnovljena demokratija, a vladu je formirao Turgut Ozal iz Stranke domovine.
Međutim, 1996. godine sekularna Turska je imala prvog islamističkog premijera Nedžmetina Erbakana, a 30 njenih velikih gradova izabralo je islamističke gradonačelnike na izborima na kojima je Refah partija osvojila 21 posto glasova.

Godine 1997. godine dolazi do poslednje intervencije vojske u politiku, kada je vojni vrh prisilio Erbakana da napusti taj položaj. Razlozi leže u tome što je Erbakan tvrdio da istinski sekularizam ne sme značiti samo državnu, već i versku autonomiju.

Zalagao se za to da se država ne bi trebala mešati u versku sferu, nastojeći regulisati oblačenje (pravo žena da nose marame ili muškaraca da imaju brade) ili versku praksu. Jedna od specifičnosti Turske je uloga njene vojske u političkom životu, što je regulisano Ustavom iz 1982. godine i Zakonom o službi u oružanim snagama iz 1961. godine.

Volja oružanih snaga predstavljena je Većem nacionalne sigurnosti, vrhovnim vojno-civilnim telom čiji je zadatak bio očuvanje države i u kojem je, prema Ustavu, najmanje polovina članova morala biti iz vojnih redova. U praksi je ta ustavna odredba davala članovima glavnog štaba turske vojske veća ovlašćenja nego turskim političarima.

Veće nacionalne sigurnosti svakih nekoliko godina donosilo je doktrinu politike nacionalne sigurnosti, u kojoj bi pobrojalo najvažnije pretnje turskoj nacionalnoj sigurnosti, pazeći pre svega da islamističke stranke ne promene sekularni smer Turske koji je zacrtao Ataturk.

Međutim, u skladu s kriterijumima Evropske unije (EU) i dokumentu poznatom kao Kopenhagen kriterija, Turska je prošla niz reformi kako bi uspostavila prevlast u civilnoj kontroli nad vojnom. Ove reforme 2003. godine uglavnom su se bazirale na Veće nacionalne sigurnosti, s ciljem da se u tom telu osigura civilna većina. Veće više nema neograničen pristup civilnim institucijama.

(Al Jazeera)