Moj sin je bio poznat po tome da će učiniti sve da se odveže u automobilu. Svim silama smo se trudili da pronađemo načine da bude vezan tokom vožnje, ali šta god da uradimo, on je pronalazio načine da se odveže. On je bio superheroj. U proseku, stajala bih tri do četiri puta tokom vožnje kako bih ga ponovo dobro zakopčala.

Vozili smo se samo pet minuta kada je ogromna stena počela da se kotrlja u našoj traci. Imala sam tri izbora: da pokušam da izbegnem stenu, da pređem u suprotnu traku na sred velike krivine ili da udarim u stenu. Stena, sudar sa drugim automobilima, reka. Izabrala sam stenu. Izabrala sam pogrešnu stvar.

I da, on se već bio otkopčao.

Stena nas je udarila i odbacila nas na ivicu litice. Naš kombi se prevrnuo i moj sin je na licu mesta preminuo.

Moj sinčić koji je bio moj ponos i moja radost okrutno mi je oduzet u delićima sekunde. Sećam se da sam bila zgnječena između volana i tri tone metala. Krv je bila svuda oko nas. Borila sam se i borila i onda sam se onesvestila. Kad sam se probudila, pokušavala sam da izvučem svako dete (petoro moje dece je bilo sa mnom) iz kombija.

Kad sam došla do Titusa pokušala sam svim silama da podignem kombi koji je bio preko njega. Moj osmogodišnji sin mi je pomagao. Mogla sam da vidim samo donji deo njegovog tela. Pokušala sam da ga spasem, ali on je već otišao. Preminuo je na licu mesta. Nije patio i osetio bol.

Sva moja deca su bila prevezena u bolnicu. Bila sam neutešna od šoka. Prošla su dva dana kada sam videla vesti koje izveštavaju o smrti mog sina. Kao da izveštavaju o mogućoj promeni vremena ili novootkrivenoj planeti. Bila sam zahvalna što su rekli da u nesreći nije bilo droge i alkohola. Ali to nije ono što me boli.

Čitaoci su najokrutnije komentarisali kakva sam ja to majka. Kako sam to i zaslužila, kako treba da mi oduzmu decu. Želela sam da ih udarim, da ih protresem, da im kažem koliko smo bili bliski, koliko sam se trudila da oni budu sigurni, kako smo imali poseban pozdrav za laku noć... Želela sam svima da kažem da je uvek govorio kako bi da me oženi, da sam najbolja mama na svetu, da mi je gradio brodove, spavao u mom krevetu dok bi držao moju ruku svojim isprepletenim prstima...

Ali niko ionako to ne bi čuo.

Morala sam da napišem ovo svim mamama i da im kažem - čuvajte svoju decu, grlite ih i čuvajte.

Ja nisam ono što sam nekad bila. Smrt i gubitak promene čoveka.

Držala sam svog mrtvog sina nasred ulice, plakala, vrištala, ali Bog ga nije vratio.

Birala sam grobno mesto za svog četvorogodišnjeg sina. Kupila sam odelo superheroja kako bi ga moj sin nosio dok se raspada u zemlji.

Ljubila sam i ljubila njegov mali leš i jecala dok sam proučavala svaki značaj njegovog hladnog lica i držala njegove beživotne ručice.

Spavala sam na groblju samo kako bih još jednom odspavala s njim. Pričala sam sa zemljom u kojoj on leži.

A ono što želim svima da kažem je ovo!

- Nije toliko bitno da li će da pojedu sav brokoli. Gledajte ih kako jedu, uživite se u njihove osećaje prema hrani.

- Pretvarajte se. Uđite u njihov svet. Naučite da igrate igrice s njima. Prigrlite tu predivnu mašinu. Dozvolite im da stvarno veruju da su Kapetan Amerika ili kraljica Elza. Uđite u njihov um, gledajte kako razmišljaju. Sudovi će i dalje biti na istom mestu.

- Prihvatite svaki zagrljaj i poljubac koji vam donesu.

- Recite im da ih volite. Ali gledajte ih u oči. Recite im da mogu da učine sve - sve što zamisle.

- Da, moramo da ih učimo da budu odgovorni, ali ponekad je rešenje i u milosti. Možda, možda ipak njihovi životi neće biti uništeni ako nekad ne reagujemo na svaki njihov prestup.

- Nikad ne osuđujte druge mame. Mi ne znamo celu priču. Ne znamo. Jednostavno ne znamo.

- Odmah zagrliti svoje dete. Uronite u njihov miris, pogledajte taj nevini sjaj u njihovim očima koji je izgubljen negde između detinjstva i odraslog doba. Osetite kako vas stiskaju. Spustite telefon. Uzmite ih u naručje. San je precenjen. Slušajte pet minuta duže njihove priče o igricama, herojima, princezama...

Mame, čvrsto čuvajte svoju decu.

Od srca vašem srcu,

Ešli."