Nadžim je radio kao čistač u Evropskom parlamentu, kasnije i na aerodromu u Briselu, gde je i izveo jedan od terirističkih napad.

Murad je za to vreme putovao svetom, takmičio se na turnirima u tekvondou i donosio medalje Belgiji.

Njihovi putevi su se odavno razišli, a tako je i sada, kada se Murad priprema za Olimpijske igre u Riju.

Tog 22. marta ovaj mladić stajao je u laboratoriji svog fakulteta. Dan je bio oblačan i prohladan. Kolega mu je, seća se, pružio smartfon. S ekrana je blještalo: "Vanredne vesti: Eksplozija na aerodromu Zaventem u Briselu".

Informacije su stizale jedna za drugom, a onda se pojavila ona koja je izazvala eksploziju u njegovoj glavi i obeležila ga zauvek.

Svi mediji objavili su sliku jednog od počinioca terorističkog napada. Ispod slike pisalo je ime njegovog starijeg brata: Nadžima Lahruija. "Hej, Murad, da to nije neki tvoj rođak", u šali ga je pitao jedan kolega.

Dva meseca nakon napada, Murad je pričao o tom događaju za medije. Kada je razgovor prešao na njegova brata, Muradov glas se promenio i počeo je nervozno da grize nokte. "Kada mi se ranije u životu nešto ružno dogodilo, svaki put bih to potisnuo i zaboravio. No, ovo je drugačije. Nezamislivo mi je da je moj brat mogao tako nešto da napravi", kaže Murad.

Budući da je poznati sportista, nakon Nadžimovog napada Murad je morao da održi konferenciju za novinare na kojoj je objasnio da se odriče bratovog zločina.

Muradov trener Leonardo Gambluh nakon kobnog kraja marta postao je puno više od toga. Bio je i još je uvek Muradov zaštitnik, psiholog i portparol. Nakon Zaventema rekao mu je: "Prvo, niko ne bira brata. Drugo, moraš se vratiti na trening što je pre moguće".

Pet dana nakon napada Murad je stajao u dvorani nasuprot gumene lutke koju tekvondisti nazivaju "Bob" i počeo ponovno s treninzima. Za nekoliko nedelja čekalo ga je Evropsko prvenstvo. Njegov brat je postao sena koja se nadvila nad porodicom.

Murad i Nadžim odrasli su zajedno u istoj kući u četvrti Šerbek. Otac, poreklom iz Maroka, voleo je filmove s Džekijem Čenom i Brus Lijem. Nije želeo da mu sinove odgaja ulica pa ih je upisao na tekvondo. "Sport me je formirao. Uvek si morao doći na vreme, uvek si morao da poštuješ pravila. To je postalo deo mog života", kazao je Murad.

Počeo je da se takmiči s 14 godina. U tom trenutku je njegov četiri godine stariji brat Nadžim odustao od sporta. Već je tada, s 18 godina, nosio bradicu i prestao da se rukuje sa ženama. Često je odlazio u džamiju u severnom delu Brisela. Tamo je radikalizovan.

"Čitao je knjige o savremenoj politici, ali i Viktora Igoa. Nismo se često viđali jer sam stalno bio na treningu, ali susretali smo se kod kuće, a tamo je uvek bilo razloga za smeh. Nadžim uopšte nije bio nesrećna osoba. Dobro je živeo i nije imao problema", priča danas Murad.

Nadžim je 2011. godine upisao elektromehaniku, što je danas Muradov glavni predmet na fakultetu. Radio je kao čistač u Evropskom parlamentu, a kasnije je našao privremeni posao na aerodromu na kojem će nekoliko godina kasnije počiniti napad. Dok je njegov brat putovao po svetu na turnire, Nadžim je upoznao osobu koja je regrutovala militantne grupe u Siriji te odlučio da ode u rat. U avion se ukrcao 17. februara 2013. godine - destinacija turska Antalija. Dan kasnije porodicu je nazvao sa sirijskog broja i rekao im šta je napravio. Otac je odmah obavestio policiju.

Murad Lahrauji, Foto: Reuters

Nadžim je u Siriji pristupio grupi koja se borila severno od grada Alepa. Isprva se borio na prvoj liniji za radikalnu, krvoločnu grupu Islamska država, a onda je promovisan u čuvara talaca. Deo spašenih talaca ispričao je kako je bio manje okrutan od ostalih, ali da ne bi, tvrdili su, odugovlačio ni časa da je dobio naređenje o egzekuciji. Nadžim se jednom prilikom oglasio iz Sirije napisavši na Tviteru kako su "muslimani suočeni s totalnim ratom". Poternica za njim izdata je u martu 2014. godine. "Strahovali smo za njega. Pokušao sam ga naći, ali više ga nije bilo na Fejsbuku", rekao je Murad. Povremeno se javljao njihovom ocu, ali uvek s drugog broja.

Pre godinu dana Nadžim se vratio u Belgiju sa zadatkom od IS-a da ubije što više ljudi. U Siriji je obučen za izradu bombi. Unajmio je kuću u Oveleju. Njegov DNK je pronađen na bombama kojima su počinjeni napadi na fudbalski stadion i noćni klub u Parizu. Živeo je i u Briselu, a tamo je izrađivao bombe i planirao napad na stanicu metroa i aerodrom. Stan u kome se krio bio je samo 400 metara udaljen od Muradova fakulteta.

Murad tvrdi da je brata poslednji put video 2013. godine. Da li je znao da ponovno živi u Briselu, pitao ga je novinar. "Ne", tvrdi Murad. "Nismo znali ništa do napada." "Vaš brat je živeo u istom delu grada, a vi to niste saznali, niti ste ga slučajno sreli na ulici?" upitao ga je ponovo novinar. Murad je kod tog pitanja suzdržavao suze. "Čak i da se sretnete, ne možete uvek znati šta druga osoba smera", uzvratio je Murad.

Često slične napade izvedu braća, podseća novinar. Vail i Valid Al-Šehri bili su otmičari aviona koji se zabio u tornjeve u Njujorku 11. septembra 2001. Tamerlan i Džohar Čarnajev postavili su bombe maratoncima u Bostonu 2013. godine. Said i Šerif Kuači upali su u redakciju Šarli Ebdoa u Parizu.

To je bilo nešto što je mučilo Murada. Ne samo što je morao da prihvati da mu je brat ubica desetine ljudi, nego je morao dokazati svetu da on to nije.

U mesecima nakon napada Murad je više puta objašnjavao ljudima oko sebe da nije opasan. Nije mu bilo lako. Nedeljama nakon napada drugi studenti na fakultetu izbegavali su ga. Niko ga nije otvoreno napadao, ali je osećao poglede i šaputanja.

Murad ističe kako nikada nije imao problema s drugim sportistima na treningu. Kolege su ga, kaže, podržali.
Trener Gambluh s njim je vodio duge razgovore, pokušavajući da mu razjasni da ništa od svega toga nije njegova krivica. "Ti nisi osoba koja je uzela bombu. Ti si jedan od najboljih sportista u ovoj zemlji i uzor za ostatak društva", rekao mu je.

Gambluh je "Špigelu" objasnio kako je na svakom turniru Muradu pokazivao kulturnu baštinu zemlje u kojoj su bili. U Aleksandriji su posetili biblioteku, u Luksoru hram, u Meksiku piramide u Teotihuanu. Potom bi razgovarali o tome šta su videli.

Nakon napada bio je zabrinut za Muradovu sigurnost. Bojao se da bi neko od porodica žrtava mogao da napadne mladića. Zato je mladi sportista s treninga morao da ide kući automobilom, a ne javnim prevozom, i uvek je morao da bude u društvu.

Murad je u međuvremenu napravio novu stranicu na Fejsbuku. Na njoj nema privatnih fotografija i objava, isključivo je reč o profesionalnim informacijama. Kako bi pokazao svoj odmak od brata teroriste, Murad je objavio fotografiju na kojoj grli protivnika nakon takmičenja. Uz malu ikonu srca stavljenu uz fotografiju napisao je: "Tekvondo me naučio kako da poštujem druga ljudska bića".

Kad putuje na aerodrom, obuzme ga neobičan osećaj. Deo aerodroma na kome se dogodio pokolj ograđen je - Murad se trudi da ne gleda u tom smeru.

Samo osam nedelja od bratovog užasnog čina Murad je osvojio Evropsko prvenstvo u tekvondou savladavši španskog protivnika u finalu. Pobedu je kasnije posvetio svojoj porodici.

No, razmišljanje o porodičnoj tragediji ništa ne može potisnuti. "Mnogo sam razmišljao o postupku svog brata, ali nisam došao do zaključka. Možda nikada niti neću dobiti odgovor na neka pitanja", kaže Murad. Još nešto se pitao u nedeljama nakon Nadžimovog čina - sme li da plače za bratom, čovekom koji je naneo toliko patnje drugima, ali je svejedno njegov stariji brat.

"Priznajem, tugovao sam za Nadžimom i još to nisam preboleo. Nisam ljut na Nadžima. To što je učinio je strašno, ali ljutim se na ljude koji su ga na to naveli", kaže. Odlučio je da će ga nastaviti voleti kao brata, istodobno ga prezirući kao ubicu. "Još nisam siguran može li to da uspe", kazao je Murad.