Januš Korčak je bio pedijatar i pedagog. Pisao je dečje knjige i borio se za prava dece. Godine 1942. dobrovoljno je pratio svoje štićenike izsirotišta u Varšavskom getu unacistički logor Treblinka.

Slika je obišla svet – na platnima, crtežima ili kao statua: muškarac među decom, najmanje od njih na njegovoj ruci, drugo ga prati držeći ga za ruku, na putu ka nacističkom logoru. U rano jutro 5. avgusta 1942. godine SS-vojnici su ispraznili jevrejsko sirotište u Varšavskom getu.

Vođa sirotišta Januš Korčak pratio je svojih 200 štićenika do mesta sa kojeg su svi zajedno transportovani u logor Treblinka. Poljsko-jevrejski lekar imao je mogućnosti da izbegne smrt, ali je odbio svaku pomoć poznanika i prijatelja, jer nije želeo da ostavi decu na cedilu.

Na kraju je sam ubedio SS-vojnike da ga puste da ide zajedno sa decom.

Tihi heroj - Januš Korčak

U njenoj biografiji o Korčaku, koja je 2012. objavljena i u Nemačkoj, učinila je vidljivim ljudsko lice "starog doktora" sakriveno iza mita o mučeniku.

"Korčaka bi ljutilo da ga proglase svecem. Njegovo hrabro koračanje u smrt zajedno sa decom bacilo bi u zasenak njegov hrabar život", kaže autorka.

Poljska književnica i scenaristkinja kao dete je lično poznavala Korčaka. On je bio prijatelj s njenim dedom i babom, izdavačima iz Krakova. Njena majka je neposredno posle rata napisala prvu knjigu o Korčaku, kako bi dokumentovala njegovo herojstvo.

Januš Korčak rođen je kao Henrik Goldšmit u jednoj dobrostojećoj porodici asimilovanih Jevreja u Varšavi. Goldšmitovi nikada nisu okrenuli leđa judaizmu i živeli su u veri da mogu istovremeno da budu i Jevreji i Poljaci.

Tog ubeđenja je bio i Januš Korčak. Studirao je medicinu i kasnije je postao ugledni pedijatar. Vrlo rano je morao da izdržava porodicu, jer je njegov otac bio upućen na psihijatrijsko odeljenje. U to vreme, mladi lekar počinje da piše knjige za decu.

Foto: Profimedia

Pod pseudonimom Januš Korčak, koje će zadržati do kraja života, pobedio je i na jednom literarnom takmičenju

"On je poznavao strah i patnju deteta iz sopstvenog iskustva. To znanje hteo je da prenese roditeljima", kaže biografkinja Joana Olčak-Roniker.

Korčak nikada nije osnovao sopstvenu porodicu. Ipak, 1912. preuzeo je rukovođenje jednog jevrejskog sirotišta u Varšavi, sagrađenog prema njegovim planovima. Ubrzo su dom popunili i pedagozi reformatori jer Korčakova inovativna pedagogija je još tada bila legendarna.

Njegovi štićenici su bili radosniji i samosvesniji od dece u drugim sirotištima. Korčak je "svoju decu" posmatrao kao kompletna bića. U prvi plan je stavljao dostojanstvo deteta, zahtevao je individualnost i odlučno odbijao udaranje kao kaznu i prinudu.

Roman za decu Januša Korčaka

Korčak formuliše prva dečja prava: pre svega je insistirao na pravu deteta da bude onakvo kakvo jeste, da se poštuje i dobija aktivno, pozitivno razumevanje i toplotu. Time je postavio temelj za današnja prava dece, sadržana u Konvenciji UN o pravima deteta. Pod pseudonimom „stari doktor“, 30-ih godina vodi sopstvenu radijsku emisiju na poljskom radiju, u kojoj je sa decom pričao o deci.

U sirotištu u varšavskoj ulici Krohmalnaštrase, Korčak je realizovao svojepedagoške ideje. Tamo je nastao svojevrstan model demokratske dečje republike sa sopstvenom samoupravom, dečjom skupštinom i sudom u kojem deca sama odlučuju o različitim „kaznama za izvinjenje“.

U njegovom sirotištu nastao je i prvi list koji su pravila deca – „Mali pregled“. Iznad svetle zgrade sa prijatnom atmosferom vijorila se zelena zastava „Dečje republike“.

Godine 1940. sirotište je premešteno u Varšavski geto. Korčak je nastavio da ohrabruje decu i vaspitava ih za budućnost u slobodi. Jedan od očevidaca odvođenja Korčaka i njegovih štićenika iz geta u logor, bio je i jevrejskikompozitor i pijanista Vladislav Špilman.

On u svojim memoarima opisuje kako je lekar ohrabrivao decu: "Ići ćete na selo, to je razlog za radovanje", objašnjavao je siročićima... Sigurno je "stari doktor" i u gasnoj komori poslednjim atomima snage šaputao deci: "Ništa, ništa to nije deco", kako bi svoje male štićenike poštedeo užasa prelaska od života ka smrti“.

Foto: Profimedia

„Kada se jedno dete smeje, smeje se ceo svet“

Jedno od njegovih najznačajnijih pedagoških dela nosi naziv „Kako voleti dete". Pisao je i romane za decu, najpoznatiji je „Kralj Maćuš Prvi“, obrazovni roman koji se protivi starateljstvu nad decom.

Trideset godina posle njegove smrti – 1972, u nacističkom logoru Treblinka, Janušu Korčaku je posthumno dodeljena nagrada za mir. Mnoge škole, sirotišta za decu, ulice i trgovi u celoj Nemačkoj nose ime lekara i pedagoga koji je napisao: „Kada se jedno dete smeje, smeje se ceo svet“.

On je tri puta odbio da spase sebi život.

Prvi put to se dogodilo kada je Januš odlučio da ne emigrira u Palestinupred okupaciju Poljske, da ne bi Dom siročadi prepustio sudbini na volju uoči strašnih događaja.

Drugi put – kada je odbio da beži iz varšavskog geta.

Treći put beše ovako: kada su svi štićenici Doma siročadi bili već u vozu spremnom da krene u logor, Korčaku je prišao jedan SS oficir i upitao ga:
"Jeste li vi napisali „Kralja Matijuša“? Čitao sam tu knjigu u detinjstvu. Nije loša knjiga. Slobodni ste."

"A deca?"

"Deca nisu. Ali vi možete napustiti vagon."

"Grešite. Ne mogu. Nisu svi ljudi nitkovi."

Posle ovih reči o Janušu Korčaku se više ne mora ništa reći, umro je sa "svojom decom".

Foto: Profimedia

Ostaje nam samo da se podsetimo njegovih 10 principa vaspitanja:

"Ne očekuj od deteta da bude kao ti ili kao što bi ti hteo da ono bude. Pomogni mu da ne postane kao ti, nego kao ono samo."

"Ne traži od deteta nadoknadu za sve što si mu pružio. Dao si mu život, kako bi to moglo da se vrati? Ono će dati život nekom drugome, taj drugi će dati trećem – to je nepovratan zakon zahvalnosti."

"Ne iskaljuj ljutnju na detetu, da ti u starosti ne bi bilo gorko parče hleba. Jer što poseješ to će i da nikne."

"Ne gledaj na njegove probleme kao da su zanemarljivi. Život je svakome dat spram njegove snage i zato veruj da njemu nije lakše nego tebi, a možda mu je i teže pošto ono nema iskustva."

"Ne ponižavaj!"

"Ne zaboravi da su najvažniji susreti jednog čoveka – njegovi susreti sa decom.Obraćaj više pažnje na njih – nikad ne znamo koga smo to sreli u detetu."

"Ne muči sebe ako nešto ne možeš da učiniš za svoje dete, samo se seti: za dete nije učinjeno dovoljno ako nije učinjeno sve što se može učiniti."

"Dete nije tiranin koji je zavladao tvojim životom, nije ni samo plod od krvi i tela. Ono je dragoceni pehar koji ti je život poverio da ga čuvaš i da u njemu održavaš stvaralački plamen. To je oslobađajuća ljubav majke i oca koji ne gaje "naše" dete nego dušu datu im na čuvanje."

"Umej voleti tuđe dete. Nikad ne čini tuđem detetu ono što ne bi voleo da kogod čini tvome."

"Voli svoje dete kakvo god da je – netalentovano, nesrećno, i kad poraste. Raduj mu se u svakom obraćanju jer dete je praznik dokle god je s tobom."