Samo od leukemija smrtnost je od 2002. godine povećana za čak 139 odsto.

Broj obolelih od karcinoma kod nas svake godine raste za dva odsto, a u svetu za 0,6 procenata. To je posledica bombardovanja!

Mladima kojima smo ostavili ovakvu zemlju i sve probleme sa kojim se susreću, ostavili smo i probleme o kojima ne smemo da pričamo, i za koje ne smemo da tužimo zlikovce koji su ih stvorili. Sramota!

Ovako za „Novosti“ govori profesorka dr Danica Grujičić, jedan od naših najboljih neurohirurga, načelnik Odeljenja neurohirurgije u Kliničkom centru Srbije.

Na posledice bombardovanja SRJ, 17 godina kasnije, dok stručna javnost, sa izuzetkom prof. dr Slobodana Čikarića, predsednika Društva Srbije za borbu protiv raka, uglavnom, „zaobilazi“ ovu temu, prof. Grujičić upozorava na društvenim mrežama, u video-prilozima, na javnim tribinama…

Mnoge vaše kolege tvrde da ćute zato što se porast obolevanja od raka u Srbiji ne može direktno dovesti u vezu za bombardovanjem?

– Činjenice su tu. Svedoci smo svakodnevno pojave sve većeg broja solidnih tumora koji se javljaju 15 do 20 godina nakon bombardovanja.

Pored toga što se javljaju u većem broju, tumori su i agresivniji i to je razlog što se po smrtnosti od malignih bolesti nalazimo u samom vrhu Evrope.

Samo starošću populacije i pušenjem se to ne može objasniti.

Šta vas podstiče da sada ukazujete na posledice NATO bombardovanja 1999. godine?

– Načinjena je ogromna šteta životnoj sredini.

U Srbiji je 1999. godine počinjen ekocid, štetne materije, ne samo osiromašeni uranijum nego i brojni produkti postrojenja hemijske industrije koja su bombardovana otišli su u velikim koncentracijama u vazduh, vodu, zemljište i ušli u lanac ishrane.
Građani Srbije o tome ne znaju ništa, pre svega zato što vlasti do sada nikada nisu o tome govorile. Podaci postoje i neophodno je da građani Srbije znaju kolika i kakva šteta im je naneta.

Zašto?

– Ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog preventive. Sve vlasti Srbije od 2000. su se ogrešile o stanovnike ovih krajeva jer nisu nikada formirale nikakvu komisiju od nezavisnih stručnjaka, opremile ih odgovarajućim laboratorijama i omogućile da nam tačno kažu šta je zagađeno, a šta ne.

Ponašanje NATO je bilo nedopustivo, pre svega zato što su bombardovali sva hemijska postrojenja koja su se nalazila na mapama hazarda, što znači da su bila uredno obeležena.

Namerno su ih gađali, što je samo dokaz da je njihova namera bila genocidna – zagaditi životnu sredinu građana Srbije.

Da li zbog toga što govorite trpite neku vrstu pritisaka?

– Ne. Nisam nikada trpela, a ni sada ne trpim nikakve pritiske zato što pričam ono što mislim.

Neke vaše kolege, međutim, tvrde da se čitava priča o posledicama NATO bombardovanja preuveličava, i da se osiromašenog uranijuma koji je tada bačen u Srbiji treba plašiti „taman koliko kobri i krokodila“.

– To su ljudi koji ne znaju šta je kancerogeneza i kako rak nastaje, pa o tome ne treba ni da pričaju. Šteta je naneta u trenutku kada je bilo bombardovanje, to je ono što tvrdimo mi koji se zalažemo za istinu.

Alfa čestice su ušle u naše organizme i šteta je napravljena.

Nju jeste teško, ali nije nemoguće dokazati. Umesto da se svi zalažemo da se to ispita, postoje kolege koje pokušavaju na sve načine da dokažu suprotno. Koji su njihovi motivi ne znam. Da je u pitanju želja za istinom, sumnjam.

Da li vas kao lekara koji se svakodnevno suočava sa obolelima od najtžih tumora, i lično, takvi stavovi vređaju?

– Svako ima pravo na svoje mišljenje kao i pravo da dokazuje ono što govori. Ne vređaju me ljudi koji ne znaju šta je kancerogeneza.

Čini se da smo 17 godina kasnije nekako, bar u većini, postali pomirljivi, kao da su nas bombardovali „šarenim bombonama“.

– „Problem“ sa građanima Srbije je što i pored najgore moguće propagande, većina, ipak, misli svojom glavom i ima odličan osećaj za pravednost.

Smatram da većina građana Srbije sluti šta je ovde urađeno i zato i ne veruje „zvaničnicima“.

Pored toga, postoji nešto što se zove i lično iskustvo – ne samo maligne bolesti, u porastu su i autoimune bolesti o kojima niko ne govori, pa onda i sve veći broj parova koji se leče zbog steriliteta…

I sve to se može direktno povezati sa bombardovanjem?

– Naravno da nije samo bombardovanje krivo za sve, ali je njegov udeo u svemu ovome i te kako merljiv.

Naleti NATO avijacije su potrošili kiseonika koliko sva živa bića u Srbiji potroše za 50 godina, iz svog prirodnog ležišta je izbačeno oko 3,8 milijardi kilograma zemlje.Samo tri tone žive je otišlo u Dunav, 165 tona fluorovodonične kiseline…

Da li, onda, posledice te ekološke katastrofe izlaze i van granica Srbije?

– Pošto iz Dunava dobijaju vodu i pojedine članice NATO, kao što su Bugarska i Rumunija, očito da i unutar NATO postoje značajnije i manje značajne zemlje i nacije.

Ćutanje o svemu ovome odgovara samo NATO plaćenicima, onim nesrećnicima kojima je sopstveni džep važniji i od države, i od nacije, i od komšija, kao i samom NATO, jer ako se o tome ne govori nema ni odštete koju bi ti zlikovci morali da plate i ne samo nama, već i Iraku, Siriji, Libiji...

Vi se zalažete za formiranje neutralne komisije koja bi ispitala posledice bombardovanja?

– Samo neutralna komisija sastavljena od domaćih i stranih stručnjaka bi mogla da pruži sve informacije. Ljudi od struke se nigde u svetu ne plaše da kažu svoje mišljenje.

Najbolji primer za to vam je Senegalac Bakari Kante koji je u aprilu 1999. bio u Srbiji i napisao izveštaj za UN koji je kasnije sklonjen od očiju javnosti, gde je jasno rekao da je napravljena ekološka katastrofa.

Do tih podataka je naknadno došao američki novinar Robert Parson, kome možemo da zahvalimo što uopšte bilo šta znamo iz tog izveštaja.

Šta takva komisija može da uradi?

– Nije dovoljno samo formirati komisiju, uz komisiju mora ići odgovarajuća laboratorija koja će biti u stanju da analizira sve što je potrebno.

Komisija mora imati odgovarajući budžet, jer analize određenih hemijskih materija nisu uvek jeftine.

Prema tome, Srbija mora imati laboratoriju koja je u stanju da identifikuje svaku supstancu, da se ne bi ponavljala situacija kao sa aflatoksinom pre neku godinu. Samo tako će formiranje komisije imati smisla. Baz toga, komisija ne može mnogo da uradi.

NEBEZBEDNA MESTA ZA ŽIVOT

Posledice bombardovanja po životnu sredinu i stanovništvo ne mogu se, ipak, tumačiti samo kroz uticaj osiromašenog uranijuma?

– Uništavanje naftnih skladišta je dovelo do oslobađanja ogromnih količina ugljen-dioksida, ali i posebne grupe visoko kancerogenih jedinjenja koja predstavljaju policiklične aromatične ugljo-vodonike.

Povišene količine dioksina i furana su registrovane čak u Trakiji u Grčkoj u aprilu 1999.

U Bariču je u Savu ispušteno 165 tona fluorovodonične kiseline. U Pančevu i Novom Sadu u Dunav je otišlo tri tone žive.

Srbija i Crna Gora su predstavljale jedan od šest evropskih centara raznovrsnosti, a mnoge životinje i biljke koje nisu bile ugrožene pre bombardovanja, to su postale. Novi Sad, Bor, Kragujevac i Pančevo su proglašeni nebezbednim mestima za život.

(Večernje novosti)