Ovaj Beograđanin je postao molekularni biolog, a trenutno se nalazi na doktorskim studijama u Nemačkoj gde, zajedno sa kolegama, radi na pronalaženju leka za kožne bolesti. 

Nikola Smatlik pričao je o svom životu i radu, ali i o "hladnim" Nemcima, nauci i o tome da li će se vratiti u rodni Beograd.

Kako je uopšte došlo do toga da se odlučite za molekularnu biologiju?

Moje interesovanje najpre za biologiju vuče korene još iz najranijeg detinjstva - od pete, šeste godine sa pokojnim dekom i bakom pratio sam naučne emisije iz oblasti biologije i hemije koje su se u to vreme emitovale na Javnom servisu. Takođe, sa velikim interesovanjem i pažnjom pratio sam i dokumentarne filmove o biljnom i životinjskom svetu koje je režirao naš legendarni reditelj i veliki ljubitelj prirode Petar Lalović od kojih bih izdvojio "Poslednju oazu" i "Svet koji nestaje". Naravno, tu je i nezaobilazni serijal "Opstanak" i genijalni Dejvid Altenborou uz koga su mnogi od nas odrasli.

Kasnije sam se u srednjoj školi veoma zainteresovao za molekularnu biologiju, pre svega zahvaljujući mojoj profesorki iz Pete beogradske gimnazije Branki Bogdanović koja mi je i pomogla da se spremim za prijemni ispit na Biološkom fakultetu.

Molekularna biologija je genijalna nauka koja nam razotkriva kako zivot funkcioniše na molekulskom nivou koji je ljudskom oku nevidljiv, ali krucijalan za razvoj i funckionisanje čitavog organizma. Nije slučajno molekularna biologija, kao fundamentalna nauka, proglašena naukom 21. veka.

Zbog čega ste školovanje nastavili u Nemačkoj? Šta je Tubingen ponudio što nije mogao Beograd?

Tokom osnovnih studija na Biološkom fakultetu u Beogradu, uvidevši veoma lošu situaciju za bavljenje naukom u Srbiji, odlučio sam da ću pokušati da doktorat uradim u nekoj od zemalja zapadne Evrope. Pošto sam od rane mladosti germanofil, a i zbog toga što mi se nemački jezik jako sviđa, odlučio sam da doktorske studije najpre potražim u nekoj od zemlja nemačkog govornog područja (Nemačka, Austrija, i nemački deo Švajcarske). I tako sam, nakon ogromnog truda i poslatih preko 250 aplikacija, dobio mesto u Tubingenu i mogu reći da se više nego isplatilo.

Kao što sam već napomenuo, Tubingen mi je ponudio daleko bolje uslove za rad i usavršavanje nego Beograd, ali i mogućnost sticanja prestižne diplome, jer je Tubingen elitni univerzitet u Nemačkoj i među 20 najelitnijih u Evropi. Uz to, Univerzitetska klinika u Tubingenu na kojoj sam zaposlen je druga najpoznatija klinika u Nemačkoj, posle "Charite" klinike u Berlinu.

Kako su Vas "hladni" Nemci prihvatili? Da li ste negde naleteli na preke poglede ili reči?

Nemci su me zaista lepo prihvatili od samog početka. Kolege na poslu su bile jako ljubazne prema meni i ovde se zaista ne gleda ko je odakle došao jer gotovo da nema laboratorije u kojoj nema stranaca iz najrazličitijih delova sveta i onu su svi prihvaćeni – ako pošteno i vredno rade.

Što se tiče kod nas prihvaćenog stereotipa da su Nemci "hladni" mislim da to ne stoji – barem ne u potpunosti. Oni su samo rezervisani dok vas dobro ne upoznaju, što je u skladu sa protestantskim vaspitanjem i etikom jer oko 65 odsto stanovništva pripada nekoj od protestantskih konfesija. Međutim, ako dočekate da vas pozovu u goste, u svoj dom, znajte da su vam ukazali veliku čast i da su vas zavoleli, jer oni smatraju da ste time dobili mogućnost da zavirite u njihovu porodicu i intimu, a tako nešto retko dozvoljavaju.

Postoje neke njihove društvene navike koje su mi u početku bile vrlo čudne i u potpunosti odudaraju od navika na Balkanu – poput recimo toga da kada vas pozovu na rođendan (ako ga, recimo, slave u restoranu) vi sami plaćate šta ste pojeli i popili, a ne osoba koja slavi rođendan. Inače su jako štedljivi što im je verovatno ostalo kao usađen strah da neće imati, jer su dva puta u istoriji bili gladni i uništeni kao država.

Ljudi na ulici i u prodavnicama su veoma otvoreni i ljubazni prema strancima i uvek će vam pomoći ako ih zamolite.

Čime se konkretno bavite na Univerzitetskoj klinici? Možete li nam otkriti na čemu trenutno radite?

Ja sam trenutno zaposlen na departmanu za dermatologiju Univerzitetske klinike u Tubingenu i bavim se problematikom vezanom za imunologiju kožnih oboljenja. Moja laboratorija radi na pronalaženju leka za hronične upalne bolesti kože kao što su psorijaza, lihen planus i atopični dermatitis.

Da ne bih zamarao vaše čitaoce stručnim terminima, najednostavnije rečeno – mi proučavamo imunski odgovor i komponentne imunskog odgovora, čiji poremećaji su odgovorni za nastanak pomenutih patofizioloških i imunskih poremećaja, kao i potencijalne farmakološke terapeutike koji bi mogli da pomognu pacijentima sa ovim poremećajima.

Šta Vam iz Beograda i Srbije najviše nedostaje, ako izuzmemo porodicu i prijatelje?

Da budem potpuno iskren, pored porodice i prijatelja i nekih navika naših ljudi koje si mi bliske, najviše mi nedostaje naša hrana i to pre svega prebranac pasulj, ajvar, pečene paprike, burek, jogurt i mnogo drugih balkanskih poslastica kojih u Nemačkoj nema.

Da li planirate da se vratite u Srbiju pošto odbranite doktorsku disertaciju?

Sa obzirom na to da želim da nastavim naučnu i akademsku karijeru, ne planiram da se vraćam u Srbiju nakon završenih doktorskih studija, upravo zbog loših uslova za nauku. Ne vidim mogućnost da u Srbiji mogu da zadovoljim svoje naučne želje i planove i da se ozbiljno bavim naukom.

Možda jednog dana, ukoliko se situacija poboljša, nikad se ne zna... Uvek ostavljam otvorenu takvu mogućnost, ali do tada ostajem uvek dostupan svim našim studentima kojima treba pomoć ukoliko žele da dođu i da probaju da se bave naukom u Nemačkoj, kao i svim našim naučnicima koji su zainteresovani za neku naučnu saradnju ili kooperaciju sa mnom ili sa naučnicima iz Nemačke sa kojim sam tokom svog boravka ovde ostvario kontakte.

Šta Vas još ispunjava? Čime se zanimate u slobodno vreme?

Imam vrlo malo slobodnog vremena jer sam laboratoriji provodim između 9 i 11 sati dnevno, ali kad god ugrabim nešto slobodnog vremena koristim ga za čitanje istorijske, političke i filosofske literature, kao i za poneko putovanje jer jako volim da putujem.