Kada se krajem prošle godine povukao iz svih projekata koje je radio i šest meseci bio bitku sa teškom bolešću, shvatio je suštinu života i da je sreća u malim stvarima.

- Srećan sam što sam danas tu. Zašto bi neki trenutak bio srećniji od ovog trenutka u kojem smo sada. Sutrašnji trenutak bi trebalo da bude još srećniji. Mogao sam na pitanje o sreći da odgovorim kada su mi se deca rodila, ali to nije merljiva sreća. Imam starije kolege, drugove, prijatelje koji imaju unuke i kažu ništa mi ne znači kao oni.

SVETOZAR CVELE CVETKOVIĆ • ZORAN LONČAREVIĆ / RAS SRBIJA

Da li to znači da jedva čekate unučiće?

- Pa nisam još razmišljao o tome.

Kako ste danas sa zdravljem, jeste li uspeli da prebrodite sve što vam se dogodilo?

- Postoji mistifikacija oko toga šta je teži period u životu kada je zdravlje u pitanju. Ja mislim da su neke stvari za svakog čoveka jako intimne i to bi trebalo da ostane intimno. Radi se o tome da svaki čovek treba da bude svestan vremena u kojem živi i svega onoga što može da mu se desi i kako toga da se čuva.

Ali neki ljudi brzo posustanu u toj borbi?

- To je lična odluka za svaku stvar koju radite, bilo da ste zdravi ili bolesni.

SVETOZAR CVELE CVETKOVIĆ • ZORAN LONČAREVIĆ / RAS SRBIJA

A vi, jeste li od onih ljudi što odustaju?

- Pa ne. Tu je možda moj problem. Trudim se da svaku stvar nekako zgazim, makar to bilo i nekad neadekvatno. Malo pritisnem preko onoga što bi trebalo, ali ne odustajem tako lako. Ne odustajem uopšte. Svaki dan se borim.

Jeste li ponosni na sebe s obzirom na to da ste se privatno i poslovno dosta ostvarili?

- Nisam. Više sam ponosan na svoju decu, porodicu. Za sebe uvek mislim da sam mogao bolje. I nije to samokritika, ja sam samo realan. Mislim da sam mnoge stvari mogao bolje da uradim.

Koje stvari?

- Pre svega mislim na posao, nešto ne bih uradio da ponovo mogu da biram. Znate, neurolozi dođu pa vam snime glavu i kažu “mozak vam je manji sada nego što je bio pre pet godina”. U dijagnozi vam napišu smanjena moždana masa. I kada sam pogledao i pitao mog doktora što je to tako, on se smeje. Jedno dete od 16 godina, ako ćemo da postavimo test inteligencije, biće mnogo inteligentnije nego vi jer nervne ćelije se gase, a kod deteta one bujaju.

SVETOZAR CVELE CVETKOVIĆ • ZORAN LONČAREVIĆ / RAS SRBIJA

Postoje li momenti kada preispitujete svoje odluke, vreme u kojem živimo...?

- Nemam vremena da sam sebi postavljam pitanja. To mi se dešavalo na putovanjima, ali sa dolaskom supruge i troje dece, oni meni postavljaju pitanja. Uvek me je strah šta će dete da me pita. Postoji stalno iznenađenje u tome kada shvatite da zapravo svaki dan donosi neki napredak u detinjoj pameti i racionalnosti deteta ma kog da je godišta, i u toj zrelosti koju postiže, tako da je svako pitanje novo otkrovenje i za vas i za dete ako znate da mu odgovorite.

Da li imate strah, kao i većina roditelja, zbog odrastanja dece. Čega se vi pribojavate?

- Ne bih mogao da nazovem strahom, ali to jeste neka vrsta stalne brige. Život ima jedno drugo lice i vi kao roditelj učestvujete u tom trajanju svakog deteta. Moji roditelji su bili nešto idealno što mi se dogodilo i što bih mogao svakome da preporučim. Tu ljubav koju su preneli na nas mi pokušavamo da prenesemo na našu decu. Čovek ne može da bira ni svoju decu, ni svoje roditelje, ali ja sam imao sreću i sa jednim i sa drugim.

SVETOZAR CVELE CVETKOVIĆ • ZORAN LONČAREVIĆ / RAS SRBIJA

Neki glumci kažu da ne bi voleli da im deca nastave istim stopama?

- Ja sam to tako uradio upravo zahvaljujući dobroj nameri svojih roditelja i tome što nisu želeli ni na koji način da mi stanu na put, bez obzira na to što su očekivali da ću da radim nešto drugo. Ljudi kada ih pitate da li bi promenili nešto u životu, mnogi kažu da bi isto to bili, a ja kažem, ne, ja bih bio lekar. Zato što mi je otac lekar i od detinjstva sam bio vezan za to što je on radio i provodio dane i dane u operacionim salama i to sam jako zavoleo. I na kraju krajeva, danas, sa ovog racionalnog stanovišta kada pogledam, mnogo je više ljudi kojima je on pomogao nego ja.

Hoćete li se složiti sa nama da nema toliko mladih glumaca koji su došli do izražaja iako ih je mnogo stasalo?

- Svako vreme nosi nešto svoje i nešto neponovljivo. Znate, nostalgija nije nešto što vas vuče samo po sebi nego je realno ako pogledate da je svako vreme u kojem smo živeli bilo bolje od vremena u kojem živimo i da svako vreme kome se nadamo da će doći biti bolje, a neće biti bolje od onoga u kome smo, bez obzira na to što svi skupa težimo tome. Drugačiji je bio duh u zemlji, u ljudima, bilo je mnogo manje škola. Danas imate mnogo škola, fakulteta, u Beogradu i van Beograda, a svi bi želeli da igraju u Beogradu, a to ne treba da bude cilj.