- Kada je moj otac umro, Teodora je bila mala, pa sam plakala kada me nije videla. Kada mi je umrla majka, deca su bila veća, a i ja sam shvatila da imam pravo na svoje suze i tugu, pa i na umor i bes. Na sve ono na šta imaju pravo i sve ostale žene, pogotovo što smo mi praktično ostale same. Morala sam da im pokažem da je mama živo biće, da nije njanjava, da nije kukavica, ali da ima trenutke kada joj treba pomoć ili samo da je ostave na miru. I da to kratko traje. Svesne su one i mojih mana i grešaka, jer nikada nisam želela da idealizujem sebe - iskrena je Suzana u intervjuu za "Hello", a zatim dodaje da nije uvek bilo tako, te da je suze krila od njih često tokom odrastanja.

SUZANA MANČIĆ • RAS / RAS SRBIJA

- Kada sam podizala ćerke, moja zatvorena vrata bila su ona od automobila. Kada bih pukla, parkirala bih se negde, isplakala i iskukala. Jer dok su deca mala, nemaš pravo da plačeš i da kukaš. Moraš da im pružiš model jake majke na koju mogu da se oklone - zaključila je Mančićeva.